Review of Blue in the Face (1995) by Neznatni J — 16 Dec 2007

Meni prijao, I to jako. Razlozi:

1. Harvey Keitel!!!

2. Ostatak ekipe: Lou Reed, Jim Jarmusch (a tek njegova prica o cigaretama I oruzju u filmovima-genijalno), Madona, Roseanne...

3. Sama prica. Takvu pricu moze ispricati samo neko ko voli svoj grad. Jos da su ubacili Woody Allena kako prolazi sa nekom od svoji ljubavi I da se jasno cuje njegov monolog, film bi bio savrsen.

4. spoj dokumentarnog I igranog filma, a tek lose-iseckano povezani katdovi... hahahha.

Prica je zapravo o onome sto svako mesto, svaki grad, svaki kraj ili deo nekog kraja u velikim gradovima ima I mora da ima - Mesto okupljanja, gde se "lapi", ili, sto mladi bi rekli: "Gde se zabodes I visis ceo dan". To mesto je mnogo vise nego samo mesto-prostor... Ono je mnogo vise od tih nekoliko zidova koji ga cine, mnogo vise od stakla, izloga, crepa I krova. To je mesto koje ima tradiciju, svoje price koje se pricaju I prepricavaju I koje su uvek smesne bez obzira koliko puta ste ih culi, mesto u kome ne vaze nikakve podele, gde se oseca ona kvartovska pripadnost. Gde nikad nije problem sa osmehom reci: Dobro jutro! (Kao ono kad u Staparu padne sneg I sve zaledi - I staze I putevi, pa se svi, zarad svoje sigurnosti I ostanka na nogama, lepo I srdacno javlju, ne bi li na taj nacin umilostivili bogove leda I gravitacije).

Naravno, nezaobilazni deo cele te price o tom mestu je I Prodavac i/ili Gazda tog mesta, koji je vec godinama tu, ne odlazi I ne planira da ode. Sa svojom zanimjivom pojavom, svojim pricama apsolutno upotpunjuje celu tu pricu o tom "NASEM" i/ili "NJIHOVOM" mestu.

Duhovit I lep film. Film koji se gleda sa osmehom na licu, a posle se onako zamisljeno slegne ramenima I zaljubljeno I stidljivo nasmesi.

Napomena: Jebes sta misle IMDb gledaoci-kriticari (sta su vec).

Gazda Bajicu I "Pinku".